Остварења пријављена у конкуренцији аутора до 15 година, посматрано у најширој опсервацији, говоре најпре о медијској редунданци у којој деца и млади живе и стварају. Ситуација са којом се Жири суочава већ годинама унатраг, у овој је оличена у филмовима који су стигли најпре из Београда, а притом указују на својеврсни концепт Лего коцкица. Основна обличја градивних елемената (коцкица!) утемељена су на основупреузетих моделаи садржаје најгледанијих ТВ програма или оних са промовисаних Интернет платформи. Знајући како смо у медијском окружењу чије деловање умногоме дефинише нека врста кровног слогана „тако народ хоће“ стога је било неминовно из разматрања о додели награда одбацити парафразе или немушта читања домаћих жанровских филмова и серија.
У средишту доброг правца којим Ревија деценијама путује ове године нашла су се филмским језиком разматрана питања међугенерацијских односа или она која се баве проблематиком вршњачког идентитета и „договорног“ морала вршњачких група. Исто тако, у укупном корпусу пријављених остварења препознају се менторски утицаји и добре праксе, но, уједно и аутономно ауторски приступи филму као уметности. На тај начин у овогодишњој продукцији препознајемо равнотежу између одабира теме, вештине да се она доследно разради, а поготово имагинације и талента да нам филм пренесе атмосферу и тиме потстакне спознајно–вољно–осећајни доживљај као крајњи циљ сваког стваралаштва. Напослетку, треба рећи и то како је поље педагошког рада усмереног према најмлађим ствараоцима наше садашњости указало на потребу да одређене тематске референце буду заступљене читањима националне или опште културе и историје. Такав приступ у основи је близак општем наставном програму или одређеним виђењима шта је у том домену потребно редефинисати и допунити.
Овогодишња продукција заступљених младих аутора дискурзивно говори о томе на који начин се у нашем непосредном друштвено–културном (па и државном!) окружењу потстиче стваралаштво и уочава његов значај. Поводомчињенице како су у питању темељитије постављени услови снимања и следствено томе целокупног рада на филму, индикативно је постојање дословног такмичења Самосталне породичне радионице Бачкоњаи осталих продукција, тачније аутора који стварају у њиховом окриљу. Невољни поларитет настао из таквог стања прилично јасно назначава већ дугогодишњи статус омладинског филма као, махом, прегалаштва мотивисаних појединаца и група. Изазов какав се назире изасвега тога друштвени чиниоци још увек не препознају као прилику за систематизацију додатних едукативнихпрограма и система, међу којима би рад на филму били незаменљиви алат, вештина, резултат и циљ.
Поглед на целокупну понуду Ревије показао је како су ове године филмске школе — у различитом обиму и квалитету — пријавиле остварења својих аутора на основу којих је било могуће сагледати резултате претходног менторског рада, потом процеса обликовања стваралачког потенцијала младих,те на основу тога обављених припрема за оне који ће наставити даљи пут ка професионалном филмском оспособљавању.С обзиром на то да продукцију одређеног периода у сваком случају одређује окружење у коме се рађа мотивација и проналазе теме, међу пријављеним остварењима пажњу су ми привукли филмови који се баве тзв. свакодневним ситуацијама и њиховим разрешењима. Упркос томе, међутим, они успевају да задрже пажњу гледаоца и изазову његов осећајни одговор. Међу њима, наравно, постоје и они који су, колоквијално говорећи, одскочили, а за њих је означујуће то да су на завидном нивоу показали остварене „занатске вештине“ младих стваралаца. Последично томе, аутори и њихова остварења успешно су у својеврсном жанровском мизансцену обликовали поруке које, ма како изгледале дежа ву, свеједно могу бити (про)читане у неколико смерова.
Др Марко Стојановић,