• Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

(Реч председника жирија)


Зоран Стефановић - Га­је­ње, пот­кре­си­ва­ње, ре­се­то­ва­ње

60 го­ди­на ре­ви­је на­шег мла­дог фил­ма и ње­но 50. из­да­ње

Ка­да је пре шест де­це­ни­ја, 1961. го­ди­не, пра­вље­на пр­ва Ре­ви­ја фил­мо­ва пи­о­ни­ра Ју­го­сла­ви­је она је би­ла три­јумф при­сту­па ко­ји је тзв. Филм­ску кул­ту­ру мла­дих тре­ти­рао као за­себ­ну и ва­жну дру­штве­ну по­ја­ву. Ово је и де­таљ­но ту­ма­че­но на са­ве­то­ва­њу на бе­о­град­ској пла­ни­ни Ава­ли но­вем­бра 1957. го­ди­не, за­хва­љу­ју­ћи Бла­жен­ки Ми­ми­ци, Јо­ва­ну Ђор­ђе­ви­ћу и, на­рав­но, Ми­лен­ку Ка­ра­но­ви­ћу, са другим сарадницима и стручњацима.
То је био тре­ну­так тре­ће ре­во­лу­ци­је у на­шој филм­ској пе­да­го­ги­ји. Пр­ва је би­ла се­ри­ја при­ват­них филм­ских шко­ла 1920–их и 1930–их у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји. Дру­ги је био др­жав­ни про­је­кат у но­во­ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји, кроз ин­те­гри­са­ње београдске Ака­де­ми­је за по­зо­ри­шну умет­ност и Ви­со­ке филм­ске шко­ле 1950. го­ди­не у јед­ну уста­но­ву, као осно­ву ја­ког си­сте­ма др­жав­не ки­не­ма­то­гра­фи­је. За­то је филм­ска пе­да­го­ги­ја за основ­ну и сред­њу шко­лу би­ла сле­де­ћи ло­ги­чан ко­рак и то ­је, уз до­бро раз­ви­јен ама­тер­ски филм, до­ве­ло до не­ких од нај­леп­ших стра­ни­ца ка­сни­је исто­ри­је на­ших жи­вих сли­ка.
На­рав­но, ни­је­дан део те бу­ду­ће исто­ри­је ни­је ис­пр­ва био про­зи­ран ње­ним од­ра­слим или ма­лим ак­те­ри­ма, али су упра­во они би­ли трај­ни чи­ни­лац ко­ји нам је по­мо­гао кад је исто­ри­ја по­че­ла да се убр­за­ва, укљу­чу­ју­ћи и бла­го­твор­но деј­ство све­тло­пи­сне умет­но­сти на 2020. — го­ди­ну пан­де­ми­је и за­кљу­ча­ва­ња. Го­ди­ну кад су нам они ко­ји усме­ра­ва­ју свет­ске то­ко­ве — као што је то Кла­ус Шваб, осни­вач Свет­ског еко­ном­ског фо­ру­ма у Да­во­су — ре­кли да је за­кљу­ча­ва­ње увод у вре­ме „Ве­ли­ког ре­се­то­ва­ња“ и да на­ши жи­во­ти „ни­ка­да ви­ше не­ће би­ти исти“ у оно­ме што су они на­зва­ли „но­вом нор­мал­но­шћу“.
У тој бор­би да се има што ви­ше филм­ске кул­ту­ре, да­кле кул­ти­ви­са­ња­–га­је­ња, и то упра­во у до­бу ве­ли­ког окре­си­ва­ња и огра­ни­ча­ва­ња, мно­го шта је би­ло бол­но, али су мно­ге про­ме­не би­ле и до­бре. Пре све­га: окре­ну­ли смо се се­би, ка­ко мла­ди фил­мо­ви све­до­че, ма­кар и да их не­ма баш сто­ти­нак ка­ко смо оче­ки­ва­ли на 50. ре­ви­ји филм­ског ства­ра­ла­штва де­це и омла­ди­не.
У јед­ном ре­тр­о­спек­тив­ном по­гле­ду на сво­јих пр­вих сто го­ди­на, срп­ска филм­ска пе­да­го­ги­ја — уз сва лу­та­ња и уз све на­мет­ну­те иде­о­ло­шке и исто­риј­ске тра­у­ме — по­ја­вљу­је се као при­кри­ве­ни под­зем­ни кон­ти­ну­и­тет и са­да је до­шла је до епо­хе ка­да мо­же да син­те­ти­ше сва прет­ход­на ис­ку­ства у је­дан но­ви си­стем. Наш. При­род­ни. Ау­тох­то­ни. Цен­тар ама­тер­ског фил­ма Ср­би­је је 2020. са парт­не­ри­ма, као што је ММ фест, по­се­јао се­ме зва­но „Филм и ани­ма­ци­ја у си­сте­му обра­зо­ва­ња“ и оно ће си­гур­но и на­да­ље кли­ја­ти.
Но, са­би­ра­ња и про­це­не не­ка оста­ну за збо­р­ник и мо­но­гра­фи­ју по­во­дом 60 го­ди­на Ре­ви­је и ње­них 50 из­да­ња, а ми ће­мо са­да раз­мо­три­ти шта нам је на пла­ну нај­мла­ђег фил­ма до­не­ло вре­ме за­кљу­ча­ва­ња и изо­ла­ци­је, вре­ме „но­ве нор­мал­но­сти“.

Про­сто­ри ко­је ства­ра­мо: ани­ма­ци­ја

Ани­ми­ра­ње не­жи­вог ле­жи у нај­ду­бљим ко­ре­ни­ма фил­ма, али и у сва­кој кре­а­тив­ној пси­хи, од ко­јих је деч­ја кључ­но по­ље де­фи­ни­са­ња лич­но­сти. За­то ани­ма­ци­ја у ства­ра­њу де­це и омла­ди­не има по­себ­но ме­сто, ко­ја год да јој је тех­ни­ка, стил, сен­зи­би­ли­тет...
Ко­ли­ка је моћ овог из­ра­за по­ка­зу­је ми­ни­ја­ту­ра „Ву­на“ у про­дук­ци­ји „Ани­ма Ми­ки“ из Вра­ња јер се мо­же чи­та­ти на два на­чи­на од ко­јих је са­мо пр­ви, о пу­ту ву­не, до­сло­ван. Онај дру­ги је па­ра­бо­ла о пу­те­ви­ма на­ше ор­ган­ске кул­ту­ре са ко­јих смо скре­ну­ли. Мен­тор је до­а­јен на­ше ани­ма­циј­ске пе­да­го­ги­је Ми­ро­слав Ми­ки Си­мо­но­вић.
Са овим пре­зи­ме­ном је ве­зан и успех јед­ног од на­ших глав­них ани­ма­циј­ских је­зга­ра — Шко­ле ани­ми­ра­ног фил­ма (ШАФ) из Вра­ња, чи­ји је сва­ки филм зре­ло де­ло деч­јег ко­лек­тив­ног ра­да. У вре­ме­ну ка­да су бај­ке јед­но од глав­них по­ља на­сил­ног ре­де­фи­ни­са­ња вред­но­сти и сим­бо­лич­ке ко­му­ни­ка­ци­је чо­ве­чан­ства, ше­сто­го­ди­шња­ци нам да­ју бри­љант­ну из­вор­ну при­чу „Од дру­гар­ства не­ма леп­шег цар­ства“ чи­ји су мен­то­ри Се­та Ве­лич­ко­вић Цвет­ко­вић и Не­ла Ћур­чи­ја, што је је­дан од сре­ди­шњих фил­мо­ва ово­го­ди­шње се­лек­ци­је. Пе­шча­на ани­ма­ци­ја је сред­ство ту­ма­че­ња му­зи­ке у фил­му „Ми слу­ша­мо“, а мен­тор је Сне­жа­на Трај­ко­вић. На ли­ков­но та­нан на­чин при­ка­за­на је ну­кле­у­сна ће­ли­ја чо­ве­чан­ства кроз „По­ро­ди­цу“, чи­ји је мен­тор Н. Ћур­чи­ја. По­е­зи­ја за де­цу је ви­зу­е­ли­зо­ва­на кроз филм „Пр­ко­сна кру­шка“ а мен­тор је С. Ве­лич­ко­вић Цвет­ко­вић. За­бав­на сто­ма­то­ло­ги­ја је но­ви жа­нр у фил­му „Зуб Зуу“, где су мен­то­ри Ми­ли­ца Јан­ко­вић и Сла­во­љуб Си­мо­но­вић.
Са­мо­стал­на по­ро­дич­на ра­ди­о­ни­ца Бач­ко­ња из Пан­че­ва је пре­ко фил­мо­ва мла­ђег си­на Ла­за­ра опет оја­ча­ла ка­те­го­ри­ју ани­ма­ци­је. Чи­сто­крв­ни ве­стерн „Ду­ел“ го­во­ри о уло­зи ма­ске у пре­жи­вља­ва­њу, док је „Не­ви­дљи­ви чо­век“ ко­мич­ка стоп трик ми­ни­ја­ту­ра. „Од­ 1 до 5“ нам пред­ста­вља остр­во са бла­гом на сом­на­бу­лан и над­ре­а­лан на­чин, не­све­сно ре­кон­стру­и­шу­ћи не­ка од ис­ку­ста­ва на­ше исто­риј­ске аван­гар­де у нај­ра­ни­јем пе­ри­о­ду (ко­лаж, ап­сурд, са­ти­ра, ме­ха­нич­ност). И у фи­на­лу, „Су­пер Гво­зден“ је из­ван­ре­дан при­мер су­пер­хе­рој­ске ко­ме­ди­је са ква­ли­те­ти­ма не­у­о­би­ча­је­ним за ау­то­ро­ве го­ди­не. Мен­тор је Пре­драг Бач­ко­ња.

Nevidljivi covek 2m08s 015Кадар из филма: „Не­ви­дљи­ви чо­век“

Сту­дио Дом из Срем­ских Кар­ло­ва­ца до­но­си нам зре­лу пла­сте­лин­ску ани­ма­ци­ју „Аван­ту­ре Де­да Мра­за“, чи­ји је глав­ни ау­тор ви­ше­стру­ко на­да­ре­на Сми­ља­на По­пов. Мен­тор је њен бра­т–о­мла­ди­нац Ја­ков По­пов. О мо­де­лу по­ро­дич­них филм­ских шко­ла и про­дук­ци­ја већ смо писали, а овај при­род­ни ме­тод има сво­је прет­ход­ни­ке у исто­ри­ји срп­ских драм­ских умет­но­сти, осо­би­то од сре­ди­не 19. ве­ка.
Јед­но од кључ­них ме­ста мо­дер­не срп­ске кул­ту­ре — Деч­ји кул­тур­ни цен­тар Бе­о­гра­да — имао је по­след­њих го­ди­на ма­њу ани­ми­ра­ну про­дук­ци­ју, али чак и је­дан филм као што су „Ани­ми­ра­не за­вр­зла­ме“, ом­ни­бус де­це ко­ја се ба­ве кла­сич­ном ани­ма­ци­јом, по­ка­зу­је је­дан по­себ­но ви­сок ни­во и уче­ни­ка и пе­да­го­шког ме­то­да. Мен­тор је Ма­ри­ја Ла­за­рев­ски.

Про­сто­ри у ко­ји­ма жи­ви­мо: до­ку­мен­тар­ни, на­мен­ски и школ­ски фил­мо­ви

Фил­мо­ви и те­ле­ви­зи­ја су од по­че­та­ка би­ли јед­но од глав­них на­став­них сред­ста­ва, а у вре­ме пан­де­ми­је и основ­но. По­гле­дај­мо ово­го­ди­шњу же­тву.
Из ОШ ,, Вој­во­да Ра­до­мир Пут­ник“ у Бе­о­гра­ду сти­же филм „Шта ра­дим ују­тру“, фи­на ети­да ко­јом се, раз­ло­же­но на еле­мен­те, при­ка­зу­је ру­ти­на по­чет­ка да­на јед­не уче­ни­це 6. раз­ре­да то­ком пан­де­ми­је.
По­ро­дич­на ра­ди­о­ни­ца Бач­ко­ња, са увек не­пред­ви­ди­вим ис­тра­жи­ва­њи­ма и хра­бром есте­ти­ком, оди­ста ау­тор­ском у ста­ром сми­слу те ре­чи, из­два­ја се и у на­мен­ском фил­му, иа­ко то не би­смо оче­ки­ва­ли с об­зи­ром на ко­ли­чи­ну ма­ште ко­ју иси­ја­ва. Пре све­га, ту је рад „Фил­мо­ви Пан­че­ва“ као по­све­та срп­ској филм­ској исто­ри­ји кроз пан­че­вач­ке ам­би­јен­те ко­је зна­мо из култ­них де­ла; за­тим ту је је­дан од за­па­же­них фил­мо­ва, до­ку­мен­тар­ни ен­то­мо­ло­шки „Мра­ва­ре­ње: Ка­ко сам од­га­јао мра­ве“, а тре­ћи је би­о­граф­ски, „Зна­ме­ни­ти Пан­чев­ци: Не­бој­ша Гло­го­вац“. Ра­ди отво­ре­ног го­во­ре­ња, на­гла­си­мо да у фил­мо­ви­ма бра­ће Бач­ко­ња по­сто­ји ја­сан узор шта је то од зна­ча­ја за жи­ри Ре­ви­је филм­ског ства­ра­ла­штва де­це и омла­ди­не Ср­би­је. Чла­но­ве жи­ри­ја не­ће тек та­ко им­пре­си­о­ни­ра­ти про­дук­циј­ске и тех­нич­ке мо­ћи или вер­но по­дра­жа­ва­ње свет­ских про­дук­ци­ја, иа­ко при­зна­је­мо да су и то ква­ли­те­ти. Оно што се пре све­га тра­жи је лич­на по­себ­ност, мла­да­лач­ко или деч­је ау­тор­ство, осло­ба­ђа­ње од сте­га, пост­ва­ри­ва­ње свог све­та ма­кар он био раз­ба­ру­шен или не­по­ли­ран, и без же­ље да пре­ви­ше уга­ђа гле­да­о­ци­ма. Свет бра­ће Бач­ко­ња је њи­хов нај­лич­ни­ји свет, а из­раз са­ми из­у­ме­ва­ју од те­ме до те­ме. И ов­де је мен­тор отац Пре­драг Бач­ко­ња.
Иа­ко је фор­мал­но игра­на ко­ме­ди­ја, филм „Кон­курс“ Основ­не шко­ле „Ми­ро­слав Ан­тић“ из Бе­о­гра­да, кроз сво­ју за­бав­ност и пси­хо­ло­шку ис­тан­ча­ност, у ства­ри, ве­што кри­је сво­ју до­ку­мен­тар­ност. То је са­мо до крај­но­сти ис­кри­вље­но огле­да­ло ко­ја по­ка­зу­је ка­ко мла­ди ви­де школ­ски си­стем и ње­го­ве чи­ни­о­це — би­ли омла­дин­ци у пра­ву или не, и схва­та­ју­ћи или не за­што су од­ра­сли при­си­ље­ни да бу­ду баш та­кви ка­кви су.
Исто ва­жи за ма­нир оства­ре­ња „Дуг“ у про­дук­ци­ји Ра­дре­нис фил­ма у ОШ „Ђу­ра Јак­шић“, чи­ји је из­раз тра­ди­ци­о­нал­но до­бро при­хва­ћен на на­шој Ре­ви­ји. Иа­ко је ра­ђен у сти­лу рат­не аван­ту­ре са по­вре­ме­ним из­ле­ти­ма у ко­мич­ко, овај филм има па­ра­до­ку­мен­тар­не, на­мен­ске ам­би­ци­је и об­ра­ђу­је јед­ну од не­раз­ре­ше­них ко­лек­тив­них тра­у­ма да­на­шње Ср­би­је — гра­ђан­ски рат из­ме­ђу до­ма­ћих ро­ја­ли­ста и де­ли­мич­но до­шав­ших ко­му­ни­ста. Неке жр­тве овог су­ко­ба до да­нас ни­смо опла­ка­ли ни­ти стра­ти­шта обе­ле­жи­ли, иа­ко на­уч­не уста­но­ве у Бе­о­гра­ду са­да ре­дов­но об­ја­вљу­ју до ско­ра за­бра­ње­ну гра­ђу о бра­то­у­би­лач­ком ра­ту и кр­ва­вој бољ­ше­вич­кој ре­во­лу­ци­ји. У том сми­слу опре­де­ље­ње ау­то­ра овог фил­ма да се на­ста­ве кли­шеи пар­ти­зан­ског фил­ма мо­жда за­слу­жу­је дру­го про­ми­шља­ње, по­де­сни­је но­вим из­во­ри­ма об­ја­вље­ним и за ужич­ки крај. Мен­тор је Ми­лош Ра­цић.

0002Кадар из филма: „Дуг“


Про­дук­ци­ја ОШ ,,Бран­ко Ћо­пић“ обе­ћа­ва мно­ге успе­хе у бу­дућ­но­сти. Ове го­ди­не је би­ла за­сту­пље­на са два фил­ма. Ве­о­ма раз­ра­ђе­ни „Фрио“ при­па­да жан­ру кри­ми­ћа и ак­ци­је и спа­ја два по­ла на­ших жи­во­та — до­ку­мен­тар­ну гра­ђу о ме­ђу­на­род­ном кри­ми­на­лу ко­ји тр­гу­је бе­лим ро­бљем и ор­га­ни­ма ши­ром све­та (укљу­чу­ју­ћи и Ср­би­ју и цео Бал­кан), али са дру­ге стра­не филм до­но­си и тро­пе и ма­ни­ре ко­је де­ца гле­да­ју у овом жан­ру у игра­ним се­ри­ја­ма на срп­ској и светским те­ле­ви­зи­ја­ма. Дру­ги рад „Мој кућ­ни љу­би­мац Бу­би“ је ти­пи­чан кућ­ни филм, али код жи­ри­ја од­мах за­па­жен, јер је ра­ђен са мно­го љу­ба­ви и па­жње да се до­ку­мен­ту­је на­чин на ко­ји љу­бим­ци обо­га­ћу­ју на­ше жи­во­те. У оба слу­ча­ја мен­тор је Ми­лош Мај­сто­ро­вић.
Из Ло­зо­ви­ка смо до са­да до­че­ки­ва­ли фил­мо­ве ЛА­Ф–а мен­то­ра Ви­те Пе­тро­ви­ћа. Ове го­ди­не ­из истог ме­ста Основ­на шко­ла „Ра­ди­ца Ран­ко­вић“ ша­ље на­мен­ске фил­мо­ве по­све­ће­не со­ци­ја­ли­за­ци­ји де­це „Кад љу­бав про­го­во­ри“ и „То­пла реч“. Мен­тор је Дра­га­на Жив­ко­вић Ско­кић.
Ве­ли­ко осве­же­ње пред­ста­вља по­ја­ва мла­дих ау­тор­ки, уче­ни­ца Гим­на­зи­је из Ра­шке. Филм „Ма­ло ме­сто ве­ли­ких љу­ди“ је до­бро струк­ту­ри­ра­на и, по­ка­за­ло се, ко­ри­сна филм­ска раз­глед­ни­ца о ме­сту Ба­ље­вац на Ибру, по­сле ко­је ће мно­ги од­лу­чи­ти да по­се­те овај ле­пи крај. Дру­ги филм је пре­ци­зна и зре­ло из­ве­де­на до­ку­мен­тар­на ми­ни­ја­ту­ра са зна­ча­јем за ово су­ро­во вре­ме: „Иза ма­ске“ нам го­во­ри ми­сли и осе­ћа­ња омла­ди­не ко­ја од­ра­ста у вре­ме за­кљу­ча­ва­ња и плат­не­них бр­њи­ца. Ис­тан­ча­ном, чак ли­ри­зо­ва­ном по­ру­ком овај филм је на иви­ци сле­де­ће сек­ци­је: Про­сто­ра у на­ма.

Про­сто­ри у на­ма: фан­та­сти­ка, ме­ло­дра­ма, по­е­зи­ја, фи­ло­зо­фи­ја

Ово је оде­љак где су­ве­ре­но вла­да­ју фил­мо­ви сред­њо­шко­ла­ца. Ово­го­ди­шњи ис­так­ну­ти пункт је ма­ђар­ска гим­на­зи­ја у Сен­ти са до­мом за та­лен­то­ва­не уче­ни­ке „Бо­љаи“ где је де­це­ниј­ска Филм­ска ра­ди­о­ни­ца, јед­на од ис­так­ну­тих у Ср­би­ји. Као и у слу­ча­ју дру­гих ис­ку­сни­јих про­дук­ци­ја, „Бо­љаи“ је из­гра­дио свој стил и осе­ћај­ност, а идеј­но­–те­мат­ски је опре­де­љен за та­на­не сту­ди­је ду­ше на­да­ре­не де­це, ана­ли­зи­ра­ју­ћи их не­за­ви­сно од филм­ског жан­ра. Кроз ове фил­мо­ве до­би­ја­мо је­дин­ствен про­зор у би­ти­са­ње омла­ди­не у епо­хи тран­зи­ци­је у рав­ни­ци ба­нат­ског ме­ста Сен­та, са ет­ноп­си­хо­ло­шком по­себ­но­шћу ма­ђар­ске за­јед­ни­це у Ср­би­ји. Овај ра­ри­тет на­ди­ла­зи ло­кал­ни зна­чај па чак и ма­ли обим про­дук­ци­је, те по­ста­је не­ка вр­ста кул­тур­не чи­ње­ни­це и вре­мен­ске кап­су­ле. Ове го­ди­не су пру­же­на два фил­ма ан­то­ло­гиј­ске вред­но­сти. „Кад би са­мо“ нам да­је укус „пар­че­та жи­во­та“, али на кра­ју от­кри­ва свој оно­стра­ни, фан­та­стич­ки те­мељ ко­ји те­ра гле­да­о­це да филм раз­мо­тре из­но­ва, баш по мо­де­лу при­че Ми­ло­ра­да Па­ви­ћа „Веџ­ву­дов при­бор за чај“ или аме­рич­ког фил­ма „Ше­сто чу­ло“. На­да­мо се да ће про­ду­цен­ти оба­ве­зно при­ка­за­ти овај филм и на Фе­сти­ва­лу срп­ског фил­ма фан­та­сти­ке.

0003Кадар из филма: „Кон­курс“


Сва­ке го­ди­не се на ре­ви­ји по­ја­ви филм ко­ји би мо­рао би­ти оба­ве­зно по­ка­зан свим ро­ди­те­љи­ма. Ове го­ди­не је то „Огле­да­ло на­ше ду­ше“ — бри­љант­на ми­ни­ја­тур­на сту­ди­ја пан­де­ми­је мен­тал­них и пси­хич­ких те­го­ба ко­ја са­ти­ре да­на­шњу омла­ди­ну. За­у­зе­ти бор­бом за оп­ста­нак, ста­ри­ји не при­ме­ћу­ју ма­сов­ност ових по­ја­ва и че­сто мла­ди­ма ко­ји се на­ла­зе под ви­ше­стру­ким при­ти­ском — хор­мо­ни, пси­ха, со­ци­јал­на не­при­ла­го­ђе­ност, се­бич­ност дру­штва, оту­ђе­ност ци­ви­ли­за­ци­је — не­ма ко да ука­же на до­ступ­на ре­ше­ња ко­ја ће им за­ле­чи­ти ду­шев­не ра­не и пре­бро­ди­ти те­гоб­ну мла­дост. Из при­ме­ра ова два ва­жна фил­ма ви­ди­мо да на­сле­ђе пе­да­го­шког до­а­је­на Мир­ка По­та са­да мен­тор­ски на­ста­вља­ју ње­гов са­бо­рац Га­бор Ме­ђе­ри и но­во име филм­ске пе­да­го­ги­је Ср­би­је, Ми­клош Фар­каш, чи­ји смо рад за­па­зи­ли још про­шле го­ди­не, на 49. смо­три.
И Цен­тар за ви­зу­ел­не ко­му­ни­ка­ци­је „Ква­драт“, филм­ска шко­ла од ви­со­ког угле­да у Бе­о­гра­ду, има свој ру­ко­пис, фи­ло­зо­фи­ју и ни­шу за ко­ју се мо­же ре­ћи да је већ ми­кро­жа­нр за се­бе, на­ла­зе­ћи се на пре­се­ку ме­ло­драм­ског, ве­ри­стич­ког и за­чуд­ног. Ове го­ди­не фан­та­стич­ка ком­по­нен­та је, на­жа­лост, из­о­ста­ла али је ре­пре­зен­та­ци­ја ја­ка до­вољ­но да нам до­не­се не­ке од глав­них фил­мо­ва фе­сти­ва­ла. То је пре све­га из­ван­ред­на лир­ска еро­ти­зо­ва­на ми­ни­ја­ту­ра „Бла­же­на по­бу­на“, ко­ја нас искре­но, стра­стве­но и стил­ски чи­стим по­ступ­ком вра­ћа ди­мен­зи­ји од ко­је се је­ди­но ре­ал­но жи­ви а не жи­во­та­ри: по­тре­би да се кроз љу­бав са дру­гом осо­бом са­ли­је­мо у Над­би­ће. Ово је де­ло ан­то­ло­гиј­ске вред­но­сти. Пра­ти га пси­хо­ло­шка сту­ди­ја о адо­ле­сцент­ки­њи „Ки­ки­ри­ки“, са ви­ше ква­ли­те­та; за­тим„До­бро ју­тро“ о мо­ри ју­тар­њих ру­ти­на и ау­то­ма­ти­за­ци­ји деч­јих жи­во­та, и „Апри­ли­ли­–ли“ о гу­бит­ку ко­ји нас за­ти­че увек не­спрем­не. Мен­то­ри су Све­тла­на и Зо­ран По­по­вић.
Јед­на од во­де­ћих про­дук­ци­ја — Ре­ги­о­нал­ни цен­тар за та­лен­те „Ми­ха­и­ло Пу­пин“ — у ста­ри­јој се­лек­ци­ји је дао филм „Ша­тор“ чи­ја срж има ви­со­ку дру­штве­ну вред­ност: не­при­ла­го­ђе­на и од­ба­че­на де­ца пра­ве сво­ју ма­лу за­јед­ни­цу и за­јед­но пре­ва­зи­ла­зе кри­зне го­ди­не. У се­лек­ци­ји осно­ва­ца иста про­дук­ци­ја да­је со­лид­ну ми­ни­ја­ту­ру „Ма­ска“, слич­ног жан­ров­ско­–те­мат­ског усме­ре­ња. Мен­тор је Иван Ра­ки­џић.

0004Кадар из филма: „Блажена побуна“


На примеру ове две школе, са историјским значајем за нашу филмску педагогију, морамо дати једно за­па­жа­ње на плану овогодишње сце­на­ри­сти­ке. Реч је увек о филм­ски пи­сме­ним де­ли­ма, на скоро или потпуно професионалном нивоу, али је некима ове године у завршници оста­вље­на од­ре­ђе­на драм­ска рав­ни­на, чи­је би ре­ша­ва­ње до­ве­ло ове фил­мо­ве до још ду­бљих и скри­ве­ни­јих зна­че­ња, баш као што су то би­ли при­ме­ри исте про­дук­ци­је на 49. ре­ви­ји.

0005Кадар из филма: „Шатор“


Свет­ски тренд жен­ског филм­ског пи­сма, оби­ља мла­дих ау­тор­ки, по­твр­ђен је и у Ср­би­ји, што је ме­ђу фил­мо­ви­ма омла­ди­не до­ве­ла до пре­вла­сти ме­ло­дра­ме, као сред­ства за пре­и­спи­ти­ва­ње ствар­но­сти у ко­јој жи­ви­мо.
Али има и дру­гих жа­нр­о­ва. Ау­то­по­е­тич­ка фан­та­зиј­ска ми­ни­ја­ту­ра „Без ФР­КЕ не­ма фр­ке“ у про­дук­ци­ји „ФР­КА — филм­ска ра­ди­о­ни­ца Кра­гу­је­вац“ по­ка­зу­је стил­ску и про­дук­ци­о­ну зре­лост кра­гу­је­вач­ке мла­де ки­не­ма­то­гра­фи­је ко­ја мо­же би­ти мо­тор за Шу­ма­ди­ју, ако бу­де има­ла ве­ће при­по­вед­не ам­би­ци­је. Ову про­це­ну из­ван­ред­но по­твр­ђу­је „Га­ле­ри­ја стра­ха“, при­ча стра­ве и ужа­са у ка­те­го­ри­ји осно­ва­ца. Ово је је­дан од нај­за­па­же­ни­јих фан­та­стич­ких фил­мо­ва Ре­ви­је у овој де­це­ни­ји, ко­ји се ква­ли­те­том одва­ја по ви­ше осно­ва (иа­ко за део пост­про­дук­ци­је мо­же­мо при­ме­ти­ти да има из­ра­зи­ти­је уче­шће ста­ри­јих). У оба слу­ча­ја мен­тор је Не­над Не­шо­вић.

Кадар из филма: „Слат­ки укус по­бе­де“Кадар из филма: „Слат­ки укус по­бе­де“

Не­у­о­би­ча­је­но ви­сок ки­не­ма­то­граф­ски ни­во ко­ји нам је ­од свог по­чет­ка пру­жи­ла­ Филм­ска­ шко­ла „По­сав­ци“ у ОШ „По­сав­ски пар­ти­за­ни“ из Обре­нов­ца опет је по­твр­ђен фил­мом „Слат­ки укус по­бе­де“. Ова ­пре­ци­зно ура­ђе­на школ­ска ко­ме­ди­ја је у за­вр­шни­ци обо­га­ће­на фан­та­стич­ким еле­мен­ти­ма. Мен­тор је и овог пу­та Пре­дра­гВу­ко­са­вље­вић.
„Сни­ма­тељ“ Пе­тра и Ла­за­ра Бач­ко­ње је филм о фил­му, али не као ис­пи­ти­ва­ње илу­зи­је жи­ве сли­ке већ и као те­о­риј­ска на­уч­но­фан­та­стич­ка мо­гућ­ност са­о­бра­ћа­ња са па­ра­лел­ним ди­мен­зи­ја­ма. Овај ва­жан филм са ге­но­мом јед­не ве­ће на­ра­тив­не струк­ту­ре, исто­вре­ме­но но­си ше­рет­ску еле­ган­ци­ју ка­сног Ча­пли­на, али и дах про­зе Фи­ли­па К. Ди­ка и су­мор­ност бу­дућ­но­сти Кри­са Мар­ке­ра у филмуLa Jetée. Мен­тор сво­јим си­но­ви­ма је и ов­де Пре­драг Бач­ко­ња
Још јед­но осве­же­ње из­ме­ђу ве­ли­ких ег­зи­стен­ци­јал­них про­бле­ма да­ју фил­мо­ви сту­ди­ја „Дом“ из Срем­ских Кар­ло­ва­ца, ко­ји нам у ста­ри­јој ка­те­го­ри­ји до­но­се филм „Ов­де тре­ба на­пра­ви­ти ма­ло ре­да“, већ ме­ђу­на­род­но за­па­же­ног мла­дог ства­ра­о­ца Ја­ко­ва По­по­ва, чи­је је оства­ре­ње по мно­гим на­ра­тив­ним и ре­жиј­ским еле­мен­ти­ма такође зре­ло да бу­де тран­спо­но­ва­но у је­дан ве­ћи жан­ров­ски оквир и у про­фе­си­о­нал­ну про­дук­ци­ју, кад овај марљиви мла­дић бу­де до­вр­шио сво­је филм­ско шко­ло­ва­ње. Мен­тор је Зла­та По­пов.

Кадар из филма: „Ов­де тре­ба на­пра­ви­ти ма­ло ре­да“Кадар из филма: „Ов­де тре­ба на­пра­ви­ти ма­ло ре­да“

По­у­ке ово­го­ди­шње ре­ви­је

У ана­ли­за­ма ре­ви­ја прет­ход­них по­ла де­це­ни­је по­ка­за­ли смо да је мла­да ки­не­ма­то­гра­фи­ја на­слу­ћи­ва­ла ве­ли­ке про­ме­не, по­не­кад их чак те­мат­ски об­ра­ђи­ва­ла те ти­ме шок бу­дућ­но­сти ап­сор­бо­ва­ла ко­ли­ко се мо­гло и ко­ли­ко се це­на епи­де­ми­је мо­ра­ла пла­ти­ти. И овогодишња контролна тачка је то потврдила.
Су­де­ћи по овим фил­мо­ви­ма, ово је­сте но­ва пла­не­та и де­ца су се окре­ну­ла се­би, осло­бо­ђе­на не­ких илу­зи­ја ко­је су јој од­ра­сли и ци­ви­ли­за­ци­ја обе­ћа­ва­ли и га­ран­то­ва­ли.
Бу­дућ­ност је сти­гла и обра­ти­мо па­жњу на њу, да би­смо мла­ди­ма пру­жи­ли што ви­ше га­је­ња, а што ма­ње пот­кре­са­ва­ња и ре­се­то­ва­ња у мо­жда нај­ва­жни­јој епо­хи Чо­ве­чан­ства икада.

Зоран Стефановић

Кадар из филма: „Маска“Кадар из филма: „Маска“


© 2021 РЕ­ВИ­ЈА ФИЛМ­СКОГ СТВА­РА­ЛА­ШТВА ДЕ­ЦЕ И ОМЛА­ДИ­НЕ СР­БИ­ЈЕ